Sortu lubenice koju danas jedemo otkrio je Čarls Fredrik Andrus 1954. godine.<br/>
Lubenica pripada porodici bundeva i ona je jednogodišnja zeljasta biljka. Budući da lubenicu mnogi svrstavaju u tikve, u literaturi je često klasifikuju kao povrće, a i uzgaja se na sličan način kao povrće jer je jednogodišnja biljka. U botaničkom smislu, ako je jestiv deo biljke plod onda se radi o voću, a ukoliko je jestiv bilo koji drugi deo biljke (koren, stablo, list i njihove modifikacije kao što su krtola, lukovica, rizom) onda se radi o povrću. Konačna presuda je da je lubenica zapravo voće.
Veoma važan uslov za gajenje lubenica je voda. Pre svega, lubenica stvara veliku vegetacionu masu i ogromne plodove, te je količina vode koju zahteva neophodna kako bi proces rasta ove biljke bio što bolji.
Lubenica je poreklom iz tropksih oblasti Afrike. Prvi zapisi o lubenici datiraju od pre 5.000 godina u Egiptu i nalaze se u hijeroglifima na zidinama egipatskih grobnica. Egipćani su verovali da lubenice mogu hraniti pokojnike, te su ih često ostavljali pored njihovih grobova. Stari Grci počeli su da gaje lubenicu tek oko 400. godine pre nove ere i koristili su je u medicini. U 7. veku lubenica stiže do Indije, dok Mavari donose početkom 10 veka lubenicu u tople predele Mediterana. Amerika otkriva lubenicu tek u 16. veku, kada je donose evropski kolonisti i trgovci robljem iz Afrike. Ostatak Evrope prihvata lubenicu kao manji baštenski usev sredinom 17. veka.
Ovo nezamenljivo voće koje uvek osveži sadrži 92% vode. Sjajan je izvor vitamina A, B6 i C. Pored prepoznatljive crvene boje koja odlikuje većinu lubenica, unutrašnjost može biti bele, žute ili narandžaste boje.
Procenjuje se da u svetu postoji 1.200 vrsta lubenica, a divlje lubenice rastu u oblastime Južne Afrike. Iako se kod nas lubenica konzumira kao poslastica, u Africi se ova poslastica najčećše kombinuje sa feta sirom. Ovo voće je izuzetno popularno u Kini, gde se uzgaja neverovatnih 68% svetskih lubenica. Japan i Kina prilikom odlaska u goste poklanjaju upravo lubenicu. Najpoznatije države u Evropi koje gaje omiljeno letnje voće većine jesu Grčka i Severna Makedonija.
U Tenesiju je izmerena najteža lubenica koja je težila čak 159 kilograma.
Veoma važan uslov za gajenje lubenica je voda. Pre svega, lubenica stvara veliku vegetacionu masu i ogromne plodove, te je količina vode koju zahteva neophodna kako bi proces rasta ove biljke bio što bolji.
Lubenica je poreklom iz tropksih oblasti Afrike. Prvi zapisi o lubenici datiraju od pre 5.000 godina u Egiptu i nalaze se u hijeroglifima na zidinama egipatskih grobnica. Egipćani su verovali da lubenice mogu hraniti pokojnike, te su ih često ostavljali pored njihovih grobova. Stari Grci počeli su da gaje lubenicu tek oko 400. godine pre nove ere i koristili su je u medicini. U 7. veku lubenica stiže do Indije, dok Mavari donose početkom 10 veka lubenicu u tople predele Mediterana. Amerika otkriva lubenicu tek u 16. veku, kada je donose evropski kolonisti i trgovci robljem iz Afrike. Ostatak Evrope prihvata lubenicu kao manji baštenski usev sredinom 17. veka.
Ovo nezamenljivo voće koje uvek osveži sadrži 92% vode. Sjajan je izvor vitamina A, B6 i C. Pored prepoznatljive crvene boje koja odlikuje većinu lubenica, unutrašnjost može biti bele, žute ili narandžaste boje.
Procenjuje se da u svetu postoji 1.200 vrsta lubenica, a divlje lubenice rastu u oblastime Južne Afrike. Iako se kod nas lubenica konzumira kao poslastica, u Africi se ova poslastica najčećše kombinuje sa feta sirom. Ovo voće je izuzetno popularno u Kini, gde se uzgaja neverovatnih 68% svetskih lubenica. Japan i Kina prilikom odlaska u goste poklanjaju upravo lubenicu. Najpoznatije države u Evropi koje gaje omiljeno letnje voće većine jesu Grčka i Severna Makedonija.
U Tenesiju je izmerena najteža lubenica koja je težila čak 159 kilograma.
